Preveo sa ruskog i priredio: VOJIN PERUNIČIĆ

Kao što se zna, po­sli­je ina­u­gu­ra­ci­je, sve vi­so­ke lič­no­sti u dr­ža­vi su mo­ra­le da pod­ne­su ostav­ku i da če­ka­ju no­vo ime­no­va­nje. U ma­ju 2000. go­di­ne to je pro­te­klo mir­no. Po­sli­je ina­u­gu­ra­ci­je, pro­mje­ne u vla­sti ni­je­su bi­le ve­li­ke, ali je Jelj­cin i u to­me imao udje­la. To se mo­glo vi­dje­ti pri­li­kom ime­no­va­nja vr­hov­nog tu­ži­o­ca Ru­ske Fe­de­ra­ci­je. Na­kon ina­u­gu­ra­ci­je Vla­di­mir Us­ti­nov je pod­nio „pro­to­ko­lar­nu” ostav­ku. Pu­tin je htio da pri­hva­ti ostav­ku i da na to mje­sto ime­nu­je Dmi­tri­ja Ko­za­ka, ko­je­ga je že­lio da uba­ci i u Sa­vjet Fe­de­ra­ci­je. Ali, Jelj­cin je bio upo­ran da na tom mje­stu osta­ne tu­ži­lac Us­ti­nov.
U to­ku lje­ta i je­se­ni 2000. go­di­ne Bo­ris Jelj­cin je ra­dio na pi­sa­nju me­mo­a­ra. On se sre­tao sa biv­šim po­li­ti­ča­ri­ma – Hel­mu­tom Ko­lom, Ro­ta­rom Ha­ši­mo­tom, a ta­ko­đe i sa li­de­ri­ma ne­kih ze­ma­lja ZND (Za­jed­ni­ca ne­za­vi­snih dr­ža­va). Za vri­je­me po­sje­te Mo­skvi, u ma­ju 2000. go­di­ne, pred­sjed­nik SAD Bil Klin­ton je sa svo­jom de­le­ga­ci­jom po­sje­tio Jelj­ci­na u vi­li „Gor­ki - 9”.
Na pro­mo­ci­ji Jelj­ci­no­vih me­mo­a­ra „Pred­sjed­nič­ki ma­ra­ton” bi­lo je mno­go na­ro­da. Na njoj su uče­stvo­va­li: Vik­tor Čer­no­mir­din, Ana­to­lij Ču­bajs, Bo­ris Njem­cov, mno­gi od lič­no­sti iz biv­še ad­mi­ni­stra­ci­je, a ta­ko­đe i biv­ši Jelj­ci­no­vi po­moć­ni­ci i sa­vjet­ni­ci.
Tra­ge­di­ja ko­ja je za­de­si­la pod­mor­ni­cu „Kursk” i ve­li­ki od­jek te ne­sre­će su šo­ki­ra­li Jelj­si­na. Lo­še sta­nje u ar­mi­ji i ru­skoj flo­ti je u ve­o­ma ve­li­koj mje­ri re­zul­tat ra­da i po­li­ti­ke sa­mo­ga Jelj­ci­na. Ubr­zo po­sli­je stra­da­nja pod­mor­ni­ce „Kursk”, Jelj­cin je po­zvao Vla­di­mi­ra Pu­ti­na da do­đe kod nje­ga. U raz­go­vo­ru je pr­vi pred­sjed­nik uko­rio na­sljed­ni­ka. Pu­tin je mo­rao, po mi­šlje­nju Jelj­ci­na, čim je sa­znao za ka­ta­stro­fu, da od­mah do­đe u Vi­da­je­vo ili Sje­ve­ro­morsk. U naj­ma­nju ru­ku je mo­rao da ot­pu­tu­je iz So­či­ja u Mo­skvu, a ne na sa­sta­nak sa li­de­ri­ma ZND na Jal­tu, i obra­ti se po­ro­di­ca­ma i na­ro­du sa iz­ra­zi­ma sa­u­če­šća. Vla­di­mir Pu­tin je tu pri­mjed­bu pri­mio k zna­nju, ali da li je bio sa­gla­san sa njom. Sje­ća­mo se šta je go­vo­rio i ra­dio Jelj­cin lič­no u da­ni­ma te­ških ne­sre­ća ili te­ro­ri­stič­kih na­pa­da, kao u Bu­de­nov­sku ili Ki­zlja­ru.
U je­sen 2000. go­di­ne vo­di­la se ras­pra­va o ru­skoj him­ni, ko­ja je, od svih sim­bo­la no­ve dr­ža­ve iza­zva­la naj­vi­še ne­sla­ga­nja. Vla­di­mir Pu­tin je in­si­sti­rao da se sa­ču­va mu­zi­ka so­vjet­ske him­ne. Ri­je­či za no­vu him­nu je pred­lo­žio Ser­gej Mi­hal­kov, ko­ji je ne­znat­no pre­ra­dio pre­đa­šnji tekst. Ne sa­mo Ču­bajs i Njem­cov, ne­go i ve­ći­na li­be­ral­nih po­li­ti­ča­ra i po­sle­ni­ka me­di­ja su bi­li pro­tiv. Bo­ris Jelj­cin ih je jav­no po­dr­žao: „Ka­te­go­rič­ki sam pro­tiv vra­ća­nja him­ne SSSR-a u svoj­stvu dr­žav­ne. Sa ta­kvim stva­ri­ma se ne smi­je­mo ša­li­ti. Sta­ra him­na me aso­ci­ra sa­mo na jed­no – na vlast par­tij­skih či­nov­ni­ka. Pred­sjed­nik dr­ža­ve ni­je oba­ve­zan da sli­je­po pra­ti ras­po­lo­že­nje na­ro­da, na­pro­tiv, on mo­ra da ak­tiv­no uti­če na njih”. No, ovog pu­ta Pu­tin ni­je pri­hva­tio Jelj­ci­nov sa­vjet.
Ne­sla­ga­nja iz­me­đu dva pred­sjed­ni­ka su iza­zva­la raz­li­či­te ko­men­ta­re u štam­pi. Jelj­cin je od­lu­čio da iz­ne­se svo­je mi­šlje­nje o Pu­ti­nu u spe­ci­jal­nom in­ter­vjuu. Na pi­ta­nje o nji­ho­vim su­sre­ti­ma Jelj­cin je re­kao: „Ja sam se sa­sta­jao sa Pu­ti­nom jed­nom ili dva pu­ta mje­seč­no. Ne po­sto­je ni­ka­kvi taj­ni do­go­vo­ri. Na­ši raz­go­vo­ri se ne od­vi­ja­ju po ne­kom pla­nu i ne po ne­ka­kvom una­pri­jed utvr­đe­nom ras­po­re­du, već kad je to po­treb­no. Po­ne­kad ja ini­ci­ram raz­go­vor, a po­ne­kad on...”
„Ka­da ste se vi­dje­li po­sled­nji put? O če­mu ste raz­go­va­ra­li?”
„Pri­je ne­dje­lju da­na. Obič­no iz­ju­tra Vla­di­mir Vla­di­mi­ro­vič svra­ća kod me­ne, pri­je ne­go što po­đe na po­sao, jer mu ta­ko od­go­va­ra. Mi ži­vi­mo u su­sjed­stvu. Na­čin raz­go­vo­ra je ta­kav: Pu­tin mi pri­ča o pu­to­va­nji­ma po ze­mlji i svi­je­tu, o re­zul­ta­ti­ma pre­go­vo­ra na tim su­sre­ti­ma. Ja pa­žlji­vo slu­šam, a on­da da­jem svo­je mi­šlje­nje i ocje­nu”.
„Da­je­te li mu sa­vje­te?”
„Da, da­jem, uko­li­ko sma­tram da je no­vi pred­sjed­nik u oba­ve­zi da ču­je mi­šlje­nje pret­hod­nog. To je ko­ri­sno. Tač­no je i to, ja znam, da Pu­tin uvi­jek ra­di po svo­me. Lič­no me je, baš ta oso­bi­na Vla­di­mi­ra Vla­di­mi­ro­vi­ća, ta ap­so­lut­na unu­tra­šnja sa­mo­stal­nost i ne­za­vi­snost, na­tje­ra­la u svo­je vri­je­me da ga iza­be­rem”.
„Je­ste li raz­o­ča­ra­ni iz­bo­rom?”
„Ne, mo­ja su oče­ki­va­nja u pot­pu­no­sti ostva­re­na. Iako ja otvo­re­no uka­zu­jem na Pu­ti­no­ve gre­ške, naj­va­žni­je je da je on oprav­dao na­rod­no po­vje­re­nje”.
„ A za šta ga kri­ti­ku­je­te?”
„Za mno­go šta... Vi ho­će­te da me po­sva­đa­te sa Vla­di­mi­rom Vla­di­mi­ro­vi­čem? Ni­šta vri­jed­no pa­žnje ne mo­že da mi sa­da pad­ne na pa­met za Va­še no­vi­ne. Ne sje­ćam se ni­ka­kve po­seb­no­sti ili de­ta­lja. Uosta­lom, iz­me­đu me­ne i Pu­ti­na ne­ma prin­ci­pi­jel­nih ne­su­gla­si­ca”.
Bo­ris Jelj­cin je ve­o­ma pa­žlji­vo pro­či­tao tekst in­ter­vjua, ko­ji je ob­ja­vljen u no­vi­na­ma. Sa­svim je mo­gu­će da je i Pu­tin pro­či­tao in­ter­vju.
(Na­sta­vi­će se)